Незами Ганџави (Persijski: نظامی گنجوی‎‎‎, у буквалном преводу: Незами од Ганђе) (1141-1209). Низами или Незами, чије је право име било Џамалудин Абу Мухамед Илијас ибн Јусуф ибн Заки, био је сунитски муслиман и персијски песник из 12. века. Незами се сматра највећим песником романтичне епике у персијској књижевности. Он је персијској епици донео колоквијални и реалистичан стил. Његова заоставштина је нашироко цењена и заједничка за Авганистан, Азербејџан, Иран, регион Курдистан и Таџикистан

=KTML_Bold=Биографија=KTML_End=
Његово лично име је било Илијас, а књижевни псеудоним Незами (налазимо и као Низами). Рођен је у градској породици у Ганђи (тада у склопу царства Великих Селџука, на територији данашњег Азербејџана) и верује се да је цео свој живот провео на Јужном Кавказу. Ганђа је у то време био град претежно насељен иранском популацијом. „Овај град је био густо насељен Иранцима и малим бројем хришћана.“ Како Незами није био дворски песник, не појављује се у аналима династија. У тезкирама, које су компилације књижевних мемоара и укључују максиме великих песника и биографске податке и коментаре о стиловима, Незами се укратко помиње. Доста материјала из ових тезкира је засновано на легендама, анегдотама и причама. Стога, мало чињеница је познато о Незамијевом животу, једини извор су његова дела која не дају пуно информација о његовом приватном животу.

=KTML_Bold=Родитељи=KTML_End=
Незами је рано остао сироче и подигао га је његов ујак Хаџа Омар које је на себе преузео бригу о Незамију и пружио му одлично образовање. Његова мајка Раиса је била курдског порекла. Свог оца, чије је име било Јусуф, Незами помиње једном у својим песмама. У истом том стиху, Незами помиње да се његов деда звао Заки.Неки извори наводе да је Незамијев отац могао бити из Кома. Незами се помиње као Персијанац и/или Иранац.

=KTML_Bold=Породица=KTML_End=
Незами се женио три пута. Његова прва жена је била кипчачка робиња коју му је као део великог поклона посало Фахрудин Бахрам-шах, владар Дарбанда. Она је постала Незамијева „највољенија жена“. Она је родила његовог јединог сина, Мухамада. Умрла је након што је Незами завршио своје дело Хусро и Ширин. Мухамеду је тада било седам година. Незами свог сина поново помиње у свом делу Лејла и Меџнун када наводи да он тада има четрнаест година и назива га „јабуком свога ока“. У Хафт пејкар-у (Седам лепих тела), он такође помиње свог сина и саветује га о преузимању више обавеза, јер његов отац постаје све слабији. Неки модерни аутори из касног 20. века су тврдили да се његова жена звала Афак. Ову тврдњу је оспорио ирански књижевник Саид Нафиси и неки каснији извори који сматрају да реч афак (afaq) која се помиње у једном Незамијевом стиху не представља право име његове жене већ се само помиње у значењу „хоризонт“, а не као лично име. Чудно је да су и Незамијеве друге две жене умрле прерано – смрт сваке од њих се подудара са завршетком једног Незамијевог епа, то је натерало песника да каже: „Боже, зашто за сваку месневију морам да жртвујем по једну жену!

=KTML_Bold=Образовање=KTML_End=
Незами није био филозоф у смислу Авицене или представника теоријског суфизма попут Ибн Арабија. Ипак, сматра се филозофом и гностиком који је овладао различитим пољима исламске мисли које је синтетисао на начин који подсећа на традиције каснијих хакима као што је Кутб ал-Дин Ширази. Често ословљаван почасном титулом „хаким Незами“ (мудрац из Незамија). Он је и учени песник и мајстор лиричког и чулног стила. Нема сумње у Незамијево чудесно учење. Подразумевало се да су песници врсни познаваоци многих области; али чини се да је Незами био баш изузетан по том пољу. Његове песме показују да не само да је у потпуности познавао арапску и персијску књижевност и усмене и писане популарне и локалне традиције, него је познавао и разне области као што су математика, астрономија, астрологија, алхемија, медицина, ботаника, егзегеза Курана, исламска теорија и право, ирански митови и легенде, историја, етика, филозофија и езотерична мисао, музика и визуелне уметности.Његов јак карактер, друштвена осетљивост и познавање усмених и писаних историјских извора, као и његово богато персијско културно наслеђе, уједињују преисламски и исламски Иран у стварању новог стандарда књижевног достигнућа. Као продукт иранске културе свог времена, он не само да је створио мост између преисламског и исламског Ирана, већ такође и између Ирана и целог античког света.

=KTML_Photo_Begin=https://www.kurdipedia.org//files/relatedfiles/2023/527838/0007.JPG?ver=20231029104652=KTML_Photo_Alt=Незами Ганџави (سربی)=KTML_Style=width:25%;height:20%;float:left;=KTML_Photo_Target_Link=https://www.kurdipedia.org//files/relatedfiles/2023/527838/0007.JPG?ver=20231029104652=KTML_Photo_End=
=KTML_Bold=Утицаји и књижевна сцена=KTML_End=
Недавно откриће и публикација антологије под називом Нозхат ал-Маџалес садржи катрене на персијском језику од Незамија и 115 других песника из северозападног Ирана (Аран, Шарван, Азербејџан; укључујући 24 песника из саме Ганђе) из истог периода. За разлику од других делова Персије где су песници углавном били припадници виших слојева друштва као што су учењаци, бирократе и секретари, добар број песника из северозападних крајева долази из обичног народа и радничких породица и често су користили колоквијалне изразе у својој поезији. Наводно, ова књига приказује друштвене услове тога времена, одражавајући пуну распростањеност персијског језика и културе у региону, а што је доказано честом употребом говорних идиома у песмама и професијама многих песника. Утицај северозападног пахлави језика, на пример, који је био говорни дијалекат региона и очигледно је уочљиво у песмама садржаним у овој антологији. Ипак, у исто време, регион Кавказа је био дом јединствене мешавине етничких култура. Хаканијева мајка је била несторијанска хришћанка, мајка Моџира Бајлканија је била Јерменка, а Незамијева мајка Курдкиња. Њихова дела одражавају културну и лингвистичку разноликост региона. До краја 10. века персијска књижевност је постала распрострањена од источног Медитерана до обала Индијског океана. Најстарији постојећи пример персијске поезије из ове области је дело Катрана Табризија (1009-1072) који је служио на двору династија Шададид и Равадид. Катран Табризи се сматра, како су га неки стручњаци у прошлом веку назвали, оснивачем „азербејџанске“ или „транскавкаске“ школе или „табриске“, „шираванске“ или „аранијске“ школе персијске поезије. Ова школа је изнедрила особен стил поезије на персијском који се разликовао од „хорасанског“ („источног“) стила по својој реторичкој софистицираности, иновативној употреби метафоре, употреби техничке терминологије и хришћанских мотива, присуству персијских архаизама[20] и позајмљивању из арапског вокабулара, као и по новим концептима. Други извори као што је Енциклопедија ислама и традиционални ирански књижевни извори користе термин „ирачки“ стил за Незамијеву персијску поезију.

Селџуци су контролу над Ганђом преузели од Шададида 1075. године и проширили персијску књижевност западно, на своје дворове. Средином 12. века, контрола Селџука над регионом је ослабила, а управници провинција, практично независни локални принчеви, даље су подстицали персијску културу, уметност и поезију на својим дворовима. Персијска култура је карактеристично процветала у овом периоду када је политичка моћ била разливена, а персијски остао примарни језик, персијски цивилни службеници, трговци су били веома тражени, а ривалске династије су наставиле да се отимају око услуга персијских песника. Ово је нарочито важило у Ганђи, кавкаском пограничном граду где је Незами живео. Незами је био штићеник разних владара и посвећивао је своје епове разним ривалским династијама укључујући Селџуке, Илдигузиде (који су имали контролу над Ганђом током већег дела позног 12. века), Ширвахшахе, владара Ахара и Ахмадилије. Иако је уживао заштиту разних владара и принчева, избегавао је дворски живот и уопштено се верује да је живео осамљеничким животом. Како није био дворски песник, не помиње се у аналима династија у којима се наводе имена и догађаји везани за владајуће породице. „Чини се да је Незамијева омиљена разбибрига била читање Фирдусијевог монументалног епа Шахнаме (Књиге краљева). “Незами помиње Фирдусија као мудраца (хакима) и зналца/мудрог и великог мајстора дискурса који има речи украшене као нова млада. Незами је саветовао Ширваншаховог сина да прочита Шахнаму и да упамти значајне изреке мудрих. Незами је користио Шахнаму као извор у своја три епа: Седам лепих тела, Хусро и Ширин и Искендер-наму. Прича Вис и Рамин је такође имала огроман утицај на Незамија. Иако Незами основу многих својих заплета узима од Фирдусија, основа за његову реторику долази од Горганија. Ово је нарочито приметно у епу Хусро и Ширин који има исту метрику и опонаша неке сцене из приче Вис и Рамин. Незамијево интересовање за астрологију такође има претечу у опширном астролошком опису ноћног неба у причи Вис и Рамин. Незами је имао највећи утицај на романтичку традицију, а за Горганија се може рећи да је започео већину особене реторике и поетске атмосфере ове традиције, са одсуством суфијских утицаја, који се могу видети у Незамијевој епској поезији. Прво Незамијево монументално дело, Ризница тајни (Махзан ал-Асрар), је настало под утицајем Санаијеве Баште трансцедентне истине (Hadikat al-Hakika). Незами ово признаје, али своје дело сматра супериорним. Главне сличности између Санаијевог дела и Незамијевог су у етичко-филозофском жанру, иако је Незами користио други песнички метар и организовао цело дело на другачији начин. Смели мотиви Хаканија Шерванија, имали су битан утицај на Незамија Ганђавија и уопште потоњу персијску поезију.
=KTML_ImageCaption_Begin==KTML_StyleDiv=width:20%;height:20%;float:right;=KTML_ImageCaption_Target_Link=https://www.kurdipedia.org/files/relatedfiles/2023/527838/0016.JPG=KTML_ImageCaption_Title=Хусро Парвиз проналази Ширин како се купа у базену=KTML_ImageCaption_CaptionStyle=000000=KTML_ImageCaption_Caption=Хусро Парвиз проналази Ширин како се купа у базену=KTML_ImageCaption_End=
=KTML_Bold=Дела=KTML_End=
Незами је живео у доба политичке нестабилности, али и интензивне интелектуалне активности, што се и одражава у његовим песмама. Мало се зна о његовом животу, његовом односу са његовим покровитељима, или тачној старости његових дела, јер многе легенде које су настале о песнику су утицале на налазе његових каснијих биографа.

Сва Незамијева дела доступна су у пет збирки римованих полустихова, које оплемењује песников бриљантни рационални и интелектуални приступ. Његови стихови се, углавном, своде на монотеистички приказ постојања, на разне аргументе у корист божијег постојања, као и на критику основа онтолошког светопогледа материјалиста и натуралиста. То пре свега указује на Незамијево велико умеће у томе да у поезији употреби демонстративне и аргументоване методе, као и на завидан ниво његовог познавања религијске научне баштине, како оне коју су својим интелектуалним прегнућем утемељили мистици, теолози и филозофи, тако и оне откровитељске баштине која се спомиње у предањима и сакралним списима.

Незами је заправо највећи приповедач у историји персијске поезије. Његова грандиозна дела вековима су представљала светионике и главну инспирацију каснијим песницима и књижевницима. Наравно, овде треба истаћи и то да су песме будућих генерација углавном остале у сенци Незамијевих ремек-дела и зато ниједан такав спев није могао стећи славу

=KTML_Bold=Персијска лирска поезија=KTML_End=
Само мали корпус његове лирске поезије, углавном касида (ода) и газела (лирских песама) је остао сачуван. Десет његових катрена су такође забележени у антологији Нозхат ал-Маџалес која је састављена око 1250 године од стране Џамала Халила Ширванија, уз песме још 23 песника из Ганђе.

=KTML_Bold=Пентада (Панђ ганђ или Хамсе)=KTML_End=
Незами је најпознатији по својих пет дугих прозних спевова који су сачувани. Он је своје песме посветио разним владарима региона, као што је то тада био обичај код великих песника, али је избегавао дворски живот. Незами је био мајстор стила месневије (дистиха). Писао је песничка дела од којих је најпознатија Пентада (Панђ ганђ – пет драгуља), такође познато и по персијском изговору арапске речи пет, Хамсе (Khamsa). Прво од пет „блага“ се назива Ризница тајни и настало је под утицајем монументалног дела Санаија од Газне (умро 1131) Башта трансцедентне истине. Друга „блага“ су средњевековне романсе: Хусро и Ширин, Седам лепих тела (Бахрам-е Гур) и Искендер-нама, и све од ових прича имају епизоде посвећене њима у Фирдусијевој Књизи краљева, а овде се појављују поново у средишту три од четири Незамијева прозна спева. Авантура љубавног пара Лејле и Меџнуна је тема друге од четири Незамијеве романсе и настала је према арапском изворнику. Али је, Незами знатно прерадио оригинал. Хамсе је била популарна тема за раскошне рукописе илустрованихе минијатурама на персијским и могулским дворовима у каснијим вековима. Један такав пример је и Незамијева Хамсе (British Library, Or. 12208), исписана за могулског цара Акбара у последњој деценији
[1]